25. Srpsko-albanska među-kulturna istorija na Kosovu

Kosovo ima istoriju suživota sa značajnim kretanjima preko svojih etničkih i verskih granica. Ovo se odvijalo kroz trgovinu, kulturnu difuziju, versku razmenu i preobraćanje. Mnoge kulturne osobine viđene su kao zajedničke, koje prelaze granice grupa tokom istorije. Etničke i verske barijere nisu bile hermetički zatvorene. Periodi sukobljavanja smenjivali su se sa periodima kontakta i saradnje preko etničkih i verskih linija.

Na kraju 19. veka, podela između Hrišćana i Muslimana razvila se u etničku podeljenost između dve zajednice. Odnosi između Srba i Albanaca u severnoj Albaniji bili su daleko od toga da su samo konfliktni. Postojale su snažne veze između albanskih i crnogorskih plemena, bili su dogogodišnji saveznici u ratu, venčavali su žene iz klanova onih drugih, a postojale su i legende o zajedničkim precima. Linije podele nisu uvek bile etničke prirode. U 18. i 19. veku glavne linije podele bile su između albanskih veleposednika i ostatka populacije, postojala je lojalnost prema klanu i plemenu, a religija je stvarala druge podele. Tokom 1980-ih godina, većina albanskih „iredentista“ bila je osuđivana i poslata u zatvor od strane svojih sunarodnika Albanaca, a ne od Srba.

Hodočašća i verski praznici bili su vremena kada su se zajednice okupljale. Iako su hodočašća događaji koji su čvrsto ukorenjeni u konkretnoj religiji i sadrže veru u isceliteljsku moć određenih svetaca, na lokalnom nivou to je obično redovno obuhvatalo i pripadnike drugih verskih zajednica, pojedince koji su se nadali izlečenju, ili jednostavno ljude koji su želeli da budu deo važnog godišnjeg okupljanja.

Selo Letnica u opštini Vitina na jugoistoku Kosova obično je privlačilo hiljade hodočasnika različite etničke i verske pripadnosti. Njihova destinacija bila je tamošnja katolička crkva, verski i kulturni centar kosovskih Hvata. Međutim, ne samo Hrvati i Albanci katolici, već i pretežno Romi muslimani, pravoslavni Srbi i Albanci muslimani, takođe su učestvovali u hodočašću. U okolnim selima, posebno u mešovitim katoličko albanskim zajednicama u selima Stubla i Binač, mogu se naći zajednice takozvanih Laramana. Laramani nisu bili ni katolici ni muslimani, već mešavina ta dva, „kripto-katolici“. Mnogi Albanci u ovim selima prihvatili su Islam tek u 18. veku, ali njihovo preobraćanje, po rečima albanskih katoličkih sveštenika, bilo je čisto nominalno, na rečima. Oni su simulirali svoj muslimanski identitet u javnosti kako bi izbegli otomanski progon, dok su kod kuće u tajnosti držali svoj katolički identitet i verske prakse.

Pravoslavni hrišćanski sveti objekti i sveta mesta takođe su privlačili hodočasnike koji nisu pravoslavci: Gračanica, Zočište, Devič, Visoki Dečani. U manastiru Gračanica, koji slavi dan Velike Gospojine (Vaznesenje) kao svoju slavu, veliki broj Roma muslimana dolazio je u manastir i obeležavao slavu zajedno sa srpskim hodočasnicima. Među njima je bilo bolesnih ljudi, neplodnih ili trudnih žena koje su obično dolazile sa svojom familijom i provodile noć u porti manastira, verujući da će to ubrzati njihovo izlečenje i pomoći im da zatrudne. Većina posetilaca, međutim, dolazila je da se zabavi i dobro provede. Lokalne krčme nudile su živu muziku za one koji su želeli da igraju, a lokalni trgovci postavljali su tezge sa spoljne strane manastirskih zidova, pa je sveti dan postao i mesto vašara.

Pod Otomanskom Imperijom ljudi iz različitih etničkih i verskih grupa živeli su jedni pored drugih. Nije tu sve uvek bilo savršeno. Muslimani su imali veća prava i privilegije, ali je drugim verskim zajednicama bila data autonomija. Njihov svakodnevni život došao je pod kontrolu njihovih verskih lidera, koji su nastupali i kao sudije za većinu prekršaja i krivičnih dela.

Sa padom Otomana, pozicija Hrišćana se pogoršala, ali tek krajem 19. veka počeli su značajniji konflikti između Srba i Albanaca. Nakon vekova zajedničkog života, po prvi put, uz neke izuzetke, Albanci i Srbi nisu više živeli zajedno jedni sa drugima, već više jedni pored drugih. Kasnije, međutim, tokom Drugog Svetskog Rata, Srbi i mnogi Albanci bili su zajedno pripadnici partizanskih jedinica. U bivšoj Jugoslaviji oni su radili zajedno u svetu filma, pozorišta i muzike, što je bila bogata kulturna saradnja, a šire je obuhvatala i zajedničke sportske timove.

Ger Duijzings, Religija i politika identiteta na Kosovu (Religion and the Politics of Identity in Kosovo), London, 2000; Noel Malcom, Kosovo: Kratka istorija (Kosovo: A Short History), London, 1998; Srdjan Atanasovski, Religija i identitet na Kosovu: Istorijske i savremene prakse hodočašća; Aleksandar Pavlović „Srbi i Albanci živeli su ne kao susedi, već zajedno” – Sa druge strane neprijateljstva: Menjanje srpsko-albanskih percepcija, implementirao: Qendra Multimedia