17. Rat na Kosovu 1998-1999

Tromesečni sukob na Kosovu 1999. godine i intervencija NATO-a rezultat su propalog političkog procesa za uspostavljanje dijaloga u svrhu rešavanja političkih i humanitarnih kriza koje su se razvile na Kosovu. Pokušaji međunarodne zajednice da dovedu kosovske Albance i SRJ i Srbe da pronađu rešenje za status Kosova kroz dijalog nisu doneli nikakav sporazum. Ovaj neuspeh je pogoršan nakon 1997. godine sa napadima srpskih vojnih i sigurnosnih snaga na kosovske Albance i pojavom i aktivnošću Oslobodilačke vojske Kosova. Tromesečni sukob razvio se u masovnu humanitarnu katastrofu kao politiku etničkog proterivanja i ubistava civila implementiranu od strane snaga SRJ. Bilo je velikog broja nevinih žrtava ratnih zločina sa obe strane, posebno među kosovskim Albancima, uključujući i raseljavanje stotina hiljada njih. Neprijateljstva su zaključena u junu potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma između KFOR-a, SRJ i Srbije.

Srpska represija značila je izbijanje protesta 1. oktobra 1997. među studentima UP-a i šire populacije, protiv okupacionih snaga. Srpska policija i vojska ubile su i masakrirale Albance širom Kosova, a, kako bi branili i oslobodili kosovsko stanovništvo, pojavila se Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), koja je prvi put objavila svoje prisustvo 28. novembra 1997. godine. Njihova platforma za slobodu i nezavisnost, za otvoreno društvo i demokratiju, podržana je od strane čitavog albanskog stanovništva. Rat OVK je intenziviran posebno nakon herojske borbe u Prekazu, mestu porodice Jašari, koju je predvodio Adem Jašari.
Srpske okupacione snage pokrenule su snažnu vojnu, policijsku i propagandnu mehanizaciju, ne samo protiv OVK, već i protiv civilnog stanovništva, čija su posledica stravične scene varvarstva krvavih eskadrila, ubistava i masakara nedužnih i nemoćnih ljudi, spaljivanje kuća, masovna hapšenja, itd.
Mirna politika i borba OVK imale su svoje rezultate. Rat OVK ušao je u novu fazu nakon masakra u Rečku i neuspešnih pregovora u Rambujeu. U cilju zaustavljanja eksplozije srpskih zločina nad Albancima, međunarodna zajednica je preduzela vojnu intervenciju. Posle tri meseca NATO bombardovanja i OVK kampanja, Vojska Jugoslavije je bila prisiljena da se povuče sa Kosova. Zajedno sa jedinicama OVK, sada su snage NATO ušle na Kosovo. UN je osnovao civilnu vlast, a NATO vojnu. OVK se transformisala u KZK.

Rexhepi, Fehmi i Frashër Demaj. Historia 5. Prishtina: Libri Shkollor, 2013, str. 99-106; Rexhepi, Fehmi. Historia 9. Libri Shkollor, 2013, str. 62-71, 76-78; Bajraktari, Jusuf, Fehmi Rexhepi i Frashër Demaj. Historia 10. Prishtina: Libri Shkollor, 2011, str. 199-207; Rexhepi, Fehmi i Frashër Demaj. Historia 11. Prishtina: Libri Shkollor, 2013, str. 211-221.

Što se tiče oružanog otpora tokom 1998. i 1999. godine, kažu da su svakodnevna dela naoružanih albanskih terorističkih grupa, koje su sebe proglasile Oslobodilačkom vojskom Kosova, njihova pljačkanja i sukobljavanja sa silama reda, u kojima je više civila izgubilo živote, izazvala značajno pogoršanje situacije na Kosovu.
Na kraju su se uključile zapadnjačke zemlje, pružajući otvorenu podršku Albancima. Posle neuspelih razgovora u Rambujeu i Parizu i nakon odbijanja srpske grupe da potpiše zahteve sa ultimatumom za povlačenje vojske i policije sa Kosova u februaru 1999. godine, doveli su do NATO agresije koja je trajala od 24. marta 1999. do 10. juna 1999.
Nakon 78 dana neprekidnog bombardovanja, vojska i policija su se povukle sa Kosova. Prema uslovima Kumanovskog sporazuma od 9. juna 1999. godine, vojska je morala da se povuče pet kilometara na svoju teritoriju od administrativne granice sa Kosovom (bezbednosni kordon). Savet bezbednosti UN-a dogovorio je Rezoluciju 1244 o Kosovu, kojom je zagarantovan teritorijalni integritet Jugoslavije.

Đurić, Đorđe i Momčilo Pavlović. Istorija 3. Beograd: Zavod za udžbenike, 2010, str. 251-253. Đurić, Đorđe i Momčilo Pavlović. Istorija 8. Beograd: Zavod za udžbenike, 2010, str. 186-187.

Kršenja ljudskih prava koja je vršio srpski režim protiv kosovskih Albanaca podstakla su formiranje Oslobodilačke vojske Kosova, OVK, koja je prvi put postala vidljiva 1997. godine. Studenti Univerziteta u Prištini su 1. oktobra 1997. godine organizovali proteste kojima su zahtevali pravo albanskih studenata da se vrate na Univerzitet.

Napadi srpskih snaga na područja Drenice eskalirali su u februaru 1998. godine, a kulminirali su napadom na domaćinstvo Jašari u Prekazu u martu 1998. godine. Pristizali su izveštaji o sve većem broju civila koji su ubijani od strane Srba. Srbi su takođe bili ubijani i kidnapovani. Srpska politika je preusmerena sa politike zakonskih diskriminacija na politiku vojnih napada.

U to vreme nije bilo jasno šta je bila OVK, a mnogi Kosovari, uključujući i Ibrahima Rugovu, videli su je kao srpsku provokaciju. Međunarodna zajednica, uključujući i SAD, je takođe bila neinformisana i u velikoj meri nije bila svesna napada koji su se već odvijali na terenu u pokrajini. Sredinom 1998. počeli su da saznaju više i da ostvaruju kontakte sa formacijama OVK. Aktivnosti OVK su bile posmatrane kao teroristička dela, kako je navedeno u rezolucijama Saveta bezbednosti UN. Međunarodna zajednica je u to vreme pokušala da reši kosovsku krizu putem političkog procesa i bila je u stalnim razgovorima sa Slobodanom Miloševićem.

Kontakt grupa, čija je Rusija bila članica, i UN su bili glavni akteri u konsolidovanju napora za rešavanje kosovske krize. UN rezolucije su pozvale na dijalog, povlačenje srpske specijalne policije i obustavljanje aktivnosti od strane snaga bezbednosti koje su pogađale civilno stanovništvo. Izražena je posebna zabrinutost zbog kontinuiranog pogoršanja humanitarne situacije. U septembru 1998. godine Savet bezbednosti je naglasio posebnu zabrinutost zbog porasta upotrebe sile od strane srpskih snaga bezbednosti i jugoslovenske vojske koja je rezultirala brojnim civilnim žrtvama i raseljavanjem preko 230.000 kosovskih Albanaca. Oni su bili prave žrtve, s obzirom da OVK, u skladu sa taktikom podzemne vojske, nije imala ni moć u ljudstvu, niti opremu da se direktno suočava s suprotstavljenim snagama, već se obično udaljavala od sela koja su bila napadnuta.

Rezolucija 1199 Saveta bezbednosti UN-a o Kosovu usvojena u septembru 1998. godine zahtevala je prestanak neprijateljstava sa obe strane, preduzimanje koraka da se izbegne humanitarna katastrofa i pozvala na značajan dijalog bez preduslova, uz međunarodno učešće. Kontakt grupa je u julu 1998. godine pozvala na povećane napore u započinjanju pregovora o statusu Kosova. Ove razgovore vodio je Kristofer Hil, američki ambasador u Skoplju, u Makedoniji. Njegovi razgovori su formirali posredničku diplomatiju posebno razgovarajući sa obe strane. Ovaj proces je završen u decembru 1998. godine, pošto su obe strane odbacile njegov nacrt rešenja, iako je taj nacrt uglavnom bio osnova za razgovore u Rambujeu.

U oktobru su SAD poslale Ričarda Holbruka za specijalnog izaslanika za direktne pregovore sa Miloševićem. Postignut je sporazum u Beogradu kojim je prisustvo policije SRJ na Kosovu povučeno do nivoa na kojima su bili februara 1998. godine i počeli su ozbiljni pregovori. Kosovska verifikaciona misija, KVM, takođe je dogovorena sa OEBS-om radi praćenja poštovanja Rezolucije 1199 SB UN. KVM je osnovan. Ovaj sporazum je smatran nejasnim i nerazumljivim jer sadrži odredbe koje bi bile fundamentalno neprihvatljive za Kosovo. Kosovska delegacija, koja je bila deo procesa Hil, osećala je da su sporazumi kritično potkopali taj proces.

NATO je 13. oktobra izdao nalog za aktiviranje, korak bez presedana u međunarodnim procesima. Cilj NATO-a bio je da izbegne neposrednu i ogromnu katastrofu na Kosovu, imao je humanitarnu svrhu. Do tog momenta je na Kosovu bilo oko 300.000 raseljenih lica. Oko 30% je uspelo da pronađe sklonište u susednim zemljama. Očekivalo se da će ove brojke porasti i pretnja od zime se nazirala.

Holbruk sporazum je imao ograničen efekat sa oko 100.000 raseljenih lica koja su se vratila u svoje domove na Kosovu. Represije, ubistva i kidnapovanja su se i dalje nastavila sa obe strane.

Ključni momenat u krizi dolazi sa ubistvima kosovskih Albanaca u Račku u januaru 1999. godine. Ova dela su smatrana očiglednim humanitarnim ekscesima počinjenim od strane srpskih snaga. To se dogodilo u pozadini obnovljene jugoslovenske vojne ofanzive koja je započela u decembru. Nakon toga, Kontakt grupa je pozvala obe strane da održe razgovore u Rambujeu, u blizini Pariza, kako bi postigli trogodišnji privremeni sporazum o statusu Kosova. Konferenciju je podržao Severnoatlantski savez uz pretnju upotrebom sile. Jugoslavija je bila svesna sumnjivog kredibiliteta te pretnje silom.

Pregovori u Rambujeu započeli su 6. februara. Kosovska delegacija uključivala je predstavnike OVK, jer je međunarodna zajednica verovala da bi oni trebalo da imaju vlasništvo nad procesom, a ne da budu izostavljeni iz njega, što bi stvorilo prostor za suprotstavljanje. Delegaciju je predvodio Hašim Tači, a ne Ibrahim Rugova. Pregovori su nastavljeni duže nego što je prvobitno planirano, ali su obe strane na kraju odbile da potpišu nacrt sporazuma, kojem se u kosovskoj delegaciji najviše suprotstavljala OVK. Dve nedelje kasnije, stranke su se vratile u Pariz, nakon što su imale vremena da se u zemlji konsultuju vezano za sporazume. Sporazum je nazvan “Privremeni sporazum za mir i samoupravu”. Kosovska strana se složila da potpiše, ali je delegacija iz Beograda odbila. Međunarodni pregovarači su tada otputovali u Beograd da bi napravili konačni pokušaj da se postigne saglasnost Srbije sa sporazumom iz Rambujea i da se prekinu ofanzivne operacije koje su izvršavale jugoslovenske snage na Kosovu. Nisu uspeli. NATO je potom odobrio pokretanje vojne operacije „kako bi se sprečila humanitarna katastrofa“.

Vazdušna kampanja NATO-a počela je 24. marta i završila se 10. juna 1999. godine. Politička kohezija Alijanse održana je tokom cele kampanje uprkos neslaganjima. NATO je u svojoj kampanji bombardovanja napravio značajne napore da izbegne civilne žrtve, ali bilo je nekih ozbiljnih grešaka, kao što je bilo bombardovanje kineske ambasade, bombardovanje raseljenih iz Koriše i putnički voz koji je pogođen NATO bombama.

Tokom ova tri meseca primećeno je da su se snage SRJ angažovale u dobro planiranoj kampanji za uklanjanje kosovskih Albanaca sa Kosova, uništavanje temelja njihovog društva i sprečavanje njihovog povratka. Ovaj vojni plan nazvan je „Operacija potkovica“. Kampanja NATO-a, koja, pritom, nije bila odgovorna za ovu srpsku reakciju, u svoje planiranje nije uračunala tako ozbiljne napade na stanovništvo, niti masovno raseljavanje stanovništva, što je uticalo na živote oko 90% kosovsko-albanskog stanovništva. Većina žrtava, oko 12.000, bili su civili. Uprkos vojnoj prirodi intervencije, bilo je vrlo malo vojnih smrtnih slučajeva.

Sukob je okončan u junu 1999. godine, nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, u Makedoniji. Potpisale su ga Međunarodne bezbednosne snage, KFOR, SRJ i Srbija. Potpisivanju je prethodila intenzivna diplomatska aktivnost. Predstavnik EU, predsednik Ahtisari iz Finske, g. Viktor Černomirdin i g. Strob Talbot su direktno pregovarali sa Miloševićem. Ovi pregovori omogućili su da se završi kampanja NATO-a i potpiše Kumanovski sporazum. Ovaj sporazum je zahtevao uklanjanje i povlačenje svih jugoslovenskih snaga sa Kosova i postavio temelj za sledeću rezoluciju Saveta bezbednosti.

Broj ubijenih kosovskih Albanaca bio je oko 10.000, od kojih je velika većina ubijena od strane snaga SRJ u okupacijama i pogubljenjima neboraca. Silovanje albanskih žena tokom sukoba bilo je naročito preovlađujuće, kao oblik političkog terora i, naravno, ratnog zločina. Krađa, pljačka i iznuđivanje imovine kosovskih Albanaca takođe su bili široko rasprostranjeni. Nakon završetka sukoba u junu 1999. godine, ubijanja, silovanja i drugi zločini su izvršeni protiv kosovsko-srpskog stanovništva, od kojih su hiljade napustile Kosovo.

Judah, Tim, Kosovo: War and Revenge, London, 2002; Weller, Mark, Contested Statehood, Kosovo’s Struggle for Independence, Oxford, 2009; Independent International Commission on Kosovo, The Kosovo Report: Conflict, International Response, Lessons Learned, Oxford, 2000; Kandic Natasa , Liber Kujtimi I Kosoves 1998-2000, Pristina: Human Rights Fund, p.457.