19. Oslobodilačka vojska Kosova, OVK

Oslobodilačka vojska Kosova, OVK, počela je da se uspostavlja sve vidljivije na Kosovu 1998. godine, nakon napada na porodicu Jašari u Prekazu, iako je njena organizacija evoluirala ranije. Počela je svoje delovanje koristeći tradicionalnu gerilsku praksu, ali je postupno razvila više konvencionalne borbene metode i organizaciju. Generalno je zadržala široku podršku naroda među kosovskim albanskim stanovništvom i njeno članstvo je je raslo uprkos neuspehima i velikom broju civilnih gubitaka. Stvaranje OVK bilo je odgovor na neuspeh politike mirnog otpora Ibrahima Rugove. LDK je kasnije pokušao da osnuje svoju mnogo manju vojsku FARK koja se takođe borila tokom rata, a bila je i u sukobu sa OVK.

Dana 28. novembra 1997. godine, Oslobodilačka vojska Kosova, koja je ubrzo postala glavni faktor oružanog otpora, dodatno je uticala na internacionalizaciju kosovskog pitanja. Njenu ratnu platformu za slobodu i nezavisnost, otvoreno društvo i demokratski razvoj podržao je čitav albanski narod.

Oslobodilački rat Kosova se intenzivirao, pogotovo nakon herojske bitke porodice Jašari u Prekazu, 5-7. Marta 1998. Šaban Jašari sa svoja dva sina, Hamzom i Ademom, ženama i unucima, bili su heroji bez presedana kada su suočili i borili protiv srpske vojske i policije, opremljenih najmodernijim i najsavremenijim oružjem tog vremena. Ova borba koju je vodio Adem Jašari postala je primer inspiracije čitavom narodu za slobodu i nezavisnost.

Nova faza u oružanoj borbi OVK došla je nakon masakra u Račku (januar 1999.) i nakon neuspeha razgovora u Rambujeu i Parizu. Da bi OVK razvila uspešniji rat protiv Srbije napravila je organizaciju i stvorila operativne zone: Operativna zona Drenica, Dukađini – Metohija, Paštrik, Lab, Šalja, Nerodimlje i Karadak.

Za vreme rata više od 1.500 vojnika OVK postali su mučenici koji su pali za slobodu Kosova, a oko 2.000 njih je ranjeno.

Razvoj OVK se ne pominje ni u jednom srpskom udžbeniku.

Noel Malcolm, Marc Weller

Od leta 1996. godine dogodilo se nekoliko napada, uključujući pucnjavu na dva policajca u Mitrovici, eksploziju bombe u Podujevu i napad na srpskog rektora Univerziteta u Prištini; nijedna organizacija nije preuzela odgovornost, a mnogi Albanci su pretpostavili da su to bile veštačke provokativne radnje. Međutim, do leta 1997. portparol nečega što se nazivalo ‘Oslobodilačka vojska Kosova’ davao je intervjue u Švajcarskoj, u kojima je rekao da je njegova organizacija odgovorna za nekoliko nedavnih napada i pucnjava na srpske policaje, i izjavio je: ‘Ovo je pokret koji ljudi sada podržavaju’. Bez obzira na stepen podrške koju je ova vojska dobila, trebalo bi da se protumači kao izraz frustracije naroda zbog očigledne nemoći Ibrahima Rugove ((predsednik Kosova i lider Demokratskog saveza Kosova, LDK) da stekne novo priznanje interesa Kosova od spoljnog sveta posle Dejtona.

Ovi početni napadi su uglavnom bili usmereni na policiju ili druge bezbednosne instalacije, iako su tadašnje vlasti SRJ/Srbije navodile da su napali bili deo strategije zastrašivanja srpskih civila.

 

Oliver Schmitt, Marc Weller

OVK je nastala iz rasutih ekstremističkih levičarskih grupa koje su bile aktivne ranih 1980-ih i koje su simpatizirale ideologiju Envera Hodže. Panalbanizam je bio u osnovi te ideologije i svaki komunista je brzo dobio sporedno mesto. Politički preduslov za oružanu borbu obezbedio je slom Albanije 1997. godine tokom „piramidalne krize“, kada je ukupno milion komada oružja ukradeno iz skladišta albanske vojske. Tada se time trgovalo i deo je završio rukama OVK. U haosu iz 1997. godine, albanska vlada je pala, a predsednik Sali Beriša bio je prisiljen da podnese ostavku. On je dotada održavao bliske veze sa Ibrahimom Rugovom i u većini slučajeva podržavao njegovu politiku. Tako je tada Rugova izgubio važnu podršku u trenutku kada mu se OVK suprotstavila. Nakon pada albanskog komunističkog režima 1991. godine i otvaranja albanskih granica, OVK je bila u mogućnosti da koristi albansku teritoriju kao zaštićeni prostor. Oživljene su stare porodične veze sa obe strane granice. Osiromašeni gradovi i ljudi na severoistoku Albanije, kao što su Kuks, Tropoja i Bajram Curi, služili su kao centri za snabdevanje oružjem, i istovremeno su finansirani iz rata. Tropoja je teritorija Sali Beriše, ali, izgubivši kontrolu 1997. godine, nije mogla da kontroliše Rugovine protivnike na Kosovu.

Dana 28. novembra 1997. godine, trojica maskiranih ratnika pojavila su se na sahrani učitelja u selu Lauša i ono je postalo središte pokreta. OVK uživa snažnu podršku u tradicionalnom pobunjeničkom regionu kao što su Drenica i Metohija.

Sve do jeseni 1998. godine, OVK se nije borila kao organizovana, centralno komandovana vojska, već je sledila stare balkanske gerilske ratne taktike, slične taktici Kačanika u ranim dvadesetim. U zimu 1997/98. godine broj gerilaca je bio procenjen na 2.000. Koristili su klimu i teritoriju. U zimskim mesecima do mnogih mesta je teško doći zbog teškog stanja puteva. Oklopna policijska i vojna vozila su jedva prolazili ovim putevima. Srpske vlasti su koristile asfaltirane puteve, dok su gerilci obezbeđivali snabdevanje starim stazama u visokim krajevima između Albanije i Kosova. Rat je delimično razvijen pred-modernim metodama. Neki od najtežih sukoba odigrali su se 1998. godine tokom pokušaja srpskih snaga bezbednosti da zatvore te linije. U početku su borbe bile prilagođene tradicionalnoj praksi borbe.

U ranom fazama ustanka, gerilci su se koncentrisali na povremene blokade puteva, posebno noću, i na izvršavanje napada na snage bezbednosti. Ozbiljni odgovori srpske policije uglavnom su pogađali civilno stanovništvo i ohrabrivali su mlade borce da se pridruže otporu. Ovaj obrazac je bio sličan drugim gerilskim borbama. Krajem zime 1998, srpska vlada je odlučila da eliminiše OVK širokom ofanzivom. Oslanjala se na 30.000 pripadnika specijalnih vojnih i policijskih snaga i nekoliko stotina pripadnika paravojnih formacija i dobijala je podršku od srpskog civilnog stanovništva, od kojih je većina bila naoružana. Rat između sela i rat između gerilskih jedinica i regularne vojske razvijao se paralelno. U martu 1998. godine, srpske jedinice su napale „oslobođeni region Drenice“. Tokom napada na porodičnu kuću Jašari u Prekazu (Adem Jašari je bio jedan od osnivača OVK) ubijeno je 54 ljudi, od kojih su većina bili neborci. Ova brutalni napad izazvao je veliku solidarnost albanskog stanovništva sa ustankom, posebno u regionu Drenice. Nakon toga Adem Jašari je viđen kao mučenik koji je pružio ustanku simboličnu figuru.

OVK je sada promenila svoju taktiku i ignoršući civilno stanovništvo počela je da izaziva srpske bezbednosne vlasti. OVK namerava da privuče međunarodnu pažnju i postigne intervenciju velikih zapadnih sila. Reakcija u Srbiji bila je žestoka: sela su napadana artiljerijom, 5. juna 1998. Junik je bombardovan od strane vazduhoplovnih snaga. Duž albanske granice, srpske trupe su uspostavile traku teritorije dugačku 130 kilometara, to je bilo minirano i pokušalo se sa stvaranjem bezbednosne zone od 16 kilometara, ali zbog delimično loše opreme, nedovoljno ljudstva i teškog terena ovo nije bilo realizovano.

 

U junu 1998. godine, OVK je započela ofanzivu i na centralnom Kosovu, Srbi su proterani iz svojih domova. U selima u opštinama Đakovica, Mališevo i Drenica, gerila se osećala tako uvereno da su izgradili regularne administrativne strukture. Međutim, ovo je bilo uništeno između sredine jula  i avgusta od strane redovnih srpskih jedinica. Do jeseni 1998. godine, OVK je bila skoro potpuno poražena. Većina njenih boraca se povukla u Albaniju. Gerilci su očigledno izgubili poverenje stanovništva, jer je ono bilo izloženo srpskoj represiji, iako su neki posmatrači smatrali da je nacionalna kriza stvarala generalni osećaj nacionalne solidarnosti, često usmeren na OVK, koja je, kako se činilo, nudila pribegavanje jedinom rešenju u sve očajnijoj situaciji. (Molimo da unesete prevod ove klauzule u albanski tekst iznad) Oko 2.000 ljudi je poginulo, 5.000 je povređeno, 400.000 ljudi je raseljeno i 40.000 kuća je bilo uništeno, prema albanskim procenama, 95 procenata žrtava su bili civili.

Premijer LDK u egzilu, Bujar Bukoši (Bukoshi), pokušao je finansijskim sredstvima iz dijaspore da sam osnuje vojsku. Nazivali su se „Oružane snage Republike Kosovo – FARK, ali komandanti FARK-a su bili ubijeni, verovatno od strane OVK. Konflikt između OVK i LDK dodatno je eskalirao. U aprilu 1999. godine, lider OVK Hašim Tači zapretio je „izdajnicima“ Bukošiju i Rugovi strogom kaznom. Stara urbano-intelektualna elita i nova seoska elita otvorile su svoj sukob, koji bi tokom rata uticao na dalji razvoj kosovskog albanskog društva.

Tokom zime 1998/99, OVK je uspostavila nove komandne strukture. Ona je regrutovala neke profesionalne oficire Jugoslovenske narodne armije albanske nacionalnosti, uključujući ovde i kasnije premijera Agima Čekua, koji je prethodno bio general-pukovnik u vojskci Hrvatske. Deo gerilskih vojnika bio je organizovan u jedinice sa vertikalnom komandom, dok su neki ostali još primali naređenja od lokalnih ili regionalnih komandanata. Pored grupa dobro pripremljenih pobunjenika, bilo je i naoružanih seljana. OVK je takođe obezbedila i moderno oružje. Početkom 1999. godine, OVK je kontrolisala sela udaljena od glavnih puteva, dok su srpske snage bezbednosti bile u najvećim lokalitetima i na glavnim putevima. Dijaspora je dala odlučujući doprinos finansiranju i transportu oružja, borbene opreme i humanitarne pomoći. Postoji tek mala količina pouzdanih podataka o sumnjivim finansijskim izvorima za osnivanje OVK. Neutralni posmatrači smatraju da je OVK bar delimično finansirana od strane organizovanog kriminala kosovskih Albanaca i da su granice između organizovanog kriminala i političkih aktivista ponekad bile nevidljive.

(Fehmi Rexhepi ‘Historia 9’. Prishtinë: Libri Shkollor, 2010.
Jusuf Bajraktari, Fehmi Rexhepi, Frashër Demaj ‘Historia 10’. Prishtinë: Libri Shkollor, 2011.
Đorđe Đurić and Momčilo Pavlović ‘Istorija 8’. Belgrade: Zavod za udžbenike, 2010.
Đorđe Đurić and Momčilo Pavlović ‘Istorija 3’. Belgrade: Zavod za udžbenike, 2010.
Noel Malcolm Kosova – a short history, London, Pan Books, 2002.
Oliver Schmitt Kosova – histori e shkurtër e një treve qendrore ballkanike, Prishtinë, Koha, 2012.
Marc Weller Contested Statehood: Kosovo’s Struggle for Independence, Oxford University Press, 2009; Shtetesia e kuntestuar, Koha Publishing House, 2009.)