22. Odluka Međunarodnog suda pravde o Kosovu, 2010

Dana 8. oktobra 2008. godine, Generalna skupština UN-a, na zahtev Srbije, zatražila je od Međunarodnog suda pravde, u Hagu savetodavno mišljenje o tome da li je Deklaracija o nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Dve godine kasnije MSP objavljuje svoje mišljenje da Deklaracija o nezavisnosti nije prekršila međunarodno pravo. Kako bi se procenio značajan argument, MSP bi trebalo da odgovori na ovo pitanje, ali to je pitanje koje je Srbija formulisala i stoga je bilo nerealno očekivati drugačiji pristup. Zahtev Srbije omogućio je da se pitanje nezavisnosti Kosova zaustavi u mestu na nekoliko godina, kako bi se ljutito raspoloženje smirilo i da bi moglo da se dalje razmatra i razmišlja o tome kako napredovati.

Odluka Međunarodnog suda pravde o proglašenju nazavisnosti Kosova ne pominje se u kosovskim udžbenicima istorije.

8 Oktobara 2008. Generalna Skupstina OUN, je na predlog Srbije, od Medunardnog suda pravde u Hagu zatrazila savetodavno mislenje na pitanje da li je proglasena Deklaracija o Nezavisnosti Kosova u skladu sa medunarodnim pravom. Medunarodni sud u Hagu je 20. jula 2010. objavio mislenje da Deklaracija o Nezavisnosti nije krsenje medunarodnog prava.

Marc Weller 

Srbija je imala potpunu kontrolu nad pitanjem koje je postavljeno Sudu, pošto je bila jedini sponzor rezolucije Generalne skupštine kojom se to traži. Pitanje koje je na kraju postavljeno bilo je veoma usko, verovatno zato što je Srbija odlučila da postavi formulaciju koja pomera ovo pitanje na pravnu osnovu, gde je Srbija bila uverena da će dobiti argument – zakonska ovlašćenja privremenih institucija samouprave u vezi sa proglašenjem nezavisnosti. Smatralo se da je ovo ovlašćenje ograničeno Rezolucijom 1244 (1999) Saveta bezbednosti i Ustavnim okvirom koji je usvojen pod njenim ovlašćenjima. Teško je razumeti zašto Srbija nije postavila pitanje na način koji bi pokrenuo i dodatna pitanja. Prevladavajuće pravno stanovište smatralo bi da je nepotrebno da Kosovo ima pozitivno pravo na samoopredeljenje da bi dobilo državnost. Državnost je zapravo činjenica, pod uslovom da nije dovedena kroz kršenje određenih obaveza, uključujući i obaveze jus cogens. Međutim, kroz ovakvu formulaciju pitanja, Srbija se lišila mogućnosti da dobije širu analizu. Kako se ispostavilo, uski fokus pitanja koja se odnose samo na autoritet PIS-a (Privremene institucije samouprave) podrazumevao je ozbiljan rizik. Ako bi Sud utvrdio da proglašenje nezavisnosti nije proizašlo iz PIS-a, ili, čak i da je proizašlo iz PIS-a, da nije bilo ograničeno rezolucijom 1244 ili Ustavnim okvirom, to bi okončalo ovo pitanje. Sve osim jasnog zaključka Suda da Deklaracija nije u skladu sa međunarodnim pravom, međunarodno će se shvatiti kao potvrda tvrdnje Kosova o državnosti. Drugim rečima, ukoliko se deklaracija jasno ne proglasi nezakonitom, svi drugi ishodi će favorizovati Kosovo. Sud je napadnut tvrdnjama da Savetodavno mišljenje predstavlja izgubljenu priliku i da nije odgovorio na određena pitanja. Međutim, mora se imati umu da Sud nije uključen u akademski ili naučni rad i ne može odgovarati na pitanja koja mu nisu postavljena. Što se tiče odluke suda da odgovori na na zahtev, umesto da odlučuje da li će izvršiti svoje diskreciono pravo da to učini, Međunarodni sud je dosledno smatrao da se svako pitanje koje je doneseno, bez obzira na politiku, moglo rešiti kao pitanje iz oblasti prava. Srbija je vodila političku agendu u dovođenju akcije pred Generalnu Skupštinu Ujedinjenih nacija. Politika država bila je podeljena u odnosu na pitanje Kosova. Ali, pored ovoga, relevantni pravni principi su u izvesnoj meri neizvesni ili su tek u stanju razvoja, posebno oko primene koncepta samoopredeljenja izvan kolonijalnog konteksta. Bilo bi nerealno očekivati da će Sud rešiti ovo pitanje, posebno ako samo pitanje nije to zahtevalo. Primena ekonomije sudstva u odlučivanju o predmetu kroz najkraće moguće pravne argumente uopšte ne iznenađuje.

 

James Ker Lindsay 

Ispitujući odluku Srbije da se to pitanje prosledi MSP-u, očigledno je da se to oduvek smatralo potencijalnim elementom šire strategije Srbije protiv secesije. Ovo je otvoreno rečeno čak i pre nego što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ipak, relativno brzo je ovo postalo i akt nužnosti. Pored činjenice da je Beograd morao da pokaže da čini sve što je u njegovoj moći da zadrži pravo na Kosovo, bilo je očigledno da on nije imao političku i diplomatsku snagu da se suprotstavi zajedničkoj kampanji brojnih stranih država, pre svega SAD i ključnih članica Evropske unije, koje su insistirale na priznavanju Kosova na međunarodnoj sceni. Suočena sa jakom kampanjom da se ubede zemlje da je Kosovo jedinstven slučaj u međunarodnoj politici, Srbija nije imala drugog izbora nego da koristi međunarodno pravo kako bi osporila ovaj argument. U međuvremenu, odluka o pokretanju postupka pred MSP takođe je bila ključna i kao taktika odugovlačenja. Važno je bilo da Srbija uspori tempo priznavanja nakon početne vreve koja se dogodila neposredno nakon proglašenja nezavisnosti. Iznoseći ovo pitanje pred sud, bez obzira na konačan ishod, Srbija je dala zemljama legitiman razlog da se odupru spoljnom pritisku da priznaju Kosovo. Istovremeno, na domaćem nivou, odluka da se to pitanje razmotri pred MSP nije bila samo opipljiv dokaz da se vlada bori za kosovsku stvar koliko je to najbolje mogla, već je takođe pružila veoma dobrodošao način da se popuste značajne tenzije koje su se pojavile unutar društva u vezi sa proglašenjem nezavisnosti Kosova, a i da se zapadna podrška oko tog poteza primiri. Imajući to u vidu, i bez obzira na krajnji ishod slučaja, strategiju vođenja slučaja pred MSP treba šire smatrati uspešnom u najmanje dva smisla. Tempo priznavanja se usporavao, kako je priznalo i samo Kosovo, a gnev javnosti se smanjio.

International Crisis Group

Šest od ukupno deset sudija MSP smatra da kosovsko proglašenje nezavisnosti “ne krši opšte međunarodno pravo, Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244 (1999), kao ni Ustavni okvir”, koji je usvojen tokom administra-cije privremene Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK).2 Ovo je bila uska presuda; Sud je zaključio je-dino to da nije bilo zabranjeno proglasiti nezavisnost, a ne i da je Kosovo imalo dozvolu da to uradi, ili da je imalo “prava da se odvoji od države”.3 Nekoliko sudija je smat-ralo da je mišljenje trebalo da ide malo dalje i potegne pravo “opravdane secesije” zbog teške zloupotrebe ljuds-kih prava; U nekoliko tačaka sudije su pominjale šire im-plikacije poput “prava na nezavisnost naroda koji živi na teritoriji na kojoj nema samouprave i naroda koji je pre-dmet potčinjavanja, dominacije i eksploatacije”.

(Fehmi Rexhepi ‘Historia 9’. Prishtinë: Libri Shkollor, 2010; Jusuf Bajraktari, Fehmi Rexhepi, Frashër Demaj ‘Historia 10’. Prishtinë: Libri Shkollor, 2011; Đorđe Đurić and Momčilo Pavlović ‘Istorija 8’. Belgrade: Zavod za udžbenike, 2010; Đorđe Đurić and Momčilo Pavlović ‘Istorija 3’. Belgrade: Zavod za udžbenike, 2010;
‘Kosovo: The ICJ Opinion – What Next?’ Chatham House, 21 September 2010 – http://users.ox.ac.uk/~sann2029/ChathamH_kosovo_ICJ_Paper.pdf ; Ker-Lindsay, James (2015) Explaining Serbia’s decision to go to the ICJ. In: Milanovic, Marko and Wood, Michael, (eds.) The Law and Politics of the Kosovo Advisory Opinion. Oxford University Press, Oxford, UK.; International Crisis Group, Europe Report N°206, 26 August 2010, Kosovo and Serbia after the ICJ opinion.)